Najbolji način za razbijanje stereotipa su vrlo konkretni podaci čitko predstavljeni. Hans Rosling, profesor globalnog zdravlja iz instituta Karolinska u Švedskoj ne samo da je napravio vrlo zanimljiv softver za analizu podataka, već i sam ume vrlo atratktivno da ih predstavi.

Trebaće vam jedno sat vremena da prođete kroz ceo ovaj tekst (dva puta po dvadesetak minuta predavanja i ostatak za čitanje i igranje). Prema tome, ako to vreme nemate a priča vas interesuje, zabeležite ovaj post negde, pa ga pročitajte kad budete imali sat vremena na raspolaganju.

Pogledajte njegova dva predavanja održana za TED. Prvo predavanje, održano 2006. godine danas već ima kultni status. Drugo predavanje, održano 2007. godine donosi nove podatke i podjednako je zabavno.

On, dakle, priča o njihovim stereotipima i neću vam to prepričavati. Softver koji je razvila Roslingova organizacija ima unesene neke podatke i za Srbiju (i Crnu Goru), a oni vrlo slikovito govore o našoj bliskoj prošlosti.

Pokušavajući da pronađem odgovarajuće linkove, upravo sam shvatio da softver ima novih podataka. Iako ima interesantnih novina, neki podaci za Srbiju više ne postoje. Kakogod, sad postoje zbirni podaci za Jugoslaviju (dakle, za sve zemlje bivše SFRJ zajedno), što je solidan marker za Srbiju (negde je Srbija nešto ispod proseka, negde je nešto iznad). Naravno, mogu se upoređivati i podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Za većinu interesantnih podataka za koje ne postoje podaci za Srbiju (i Crnu Goru) a postoje za Jugoslaviju, Srbija se nalazi ispod proseka.

Najkarakterističniji podatak je, naravno, prihod po glavi stanovnika. U ovom slučaju, boje sam dodelio po grupama prihoda, jer se tu zemlje bivše SFRJ najviše razlikuju:

• Beli krug (nekategorizovani) je SFRJ.
• Donji plavo-zeleni krug je Srbija i Crna Gora.
• Gornji plavo-zeleni krug je Bosna i Hercegovina.
• Zeleni krug je Hrvatska.
• Narandžasti krug je Slovenija.

I tu se mogu videti zanimljivi podaci:

• Za vreme Velike ekonomske krize se živelo siromašnije nego za vreme Drugog svetskog rata, ali ipak ne siromašnije nego za vreme Prvog svetskog rata.
• Trumanova jaja su stvarno pomogla ekonomiji Jugoslavije, ali ne dovoljno da se ista ne sunovrati 1952. godine.
• Sve do kraja sedamdesetih postoji značajan porast bogatstva ljudi.
• Onda, osamdesetih nastupa kriza koja se prevazilazi tek u drugoj polovini decenije.
• Onda, naravno, dolaze devedesete i sa njima 1993. kao najsiromašnija godina. Pritom, siromaštvo u Sloveniji te godine ne da se meriti sa siromaštvom u Bosni i Hercegovini, dok se siromaštvo u Srbiji i BiH daju meriti. Usput, čak je 1993. godine Slovenija bila bogatija nego Hrvatska 2005.
• Zanimljivo je prisetiti se i 1997-8 godine. Srbija 2003. godine nije dosegla taj nivo bogatstva kakav je imala1998. godine (mada je gotovo sigurno da je 2007. bila bogatija od 1998.).

Podaci o očekivanom životnom veku novorođene osobe su, takođe, zanimljivi. Podaci za Srbiju u ovom slučaju ne postoje, ali se oni nalaze nešto ispod Jugoslavije (da, očekivani životni vek u Srbiji je manji u odnosu na očekivani životni vek u Bosni i Hercegovini). I ovde ima zanimljivih korekcija u odnosu na prethodne podatke:

• Kriza u SFRJ nije počela krajem sedamdesetih, nego polovinom te decenije. Očekivani životni vek je od 1975. do 1980. u stagnaciji. Ono što se videlo na prethodnim podacima govori i to da je očekivani životni vek u Srbiji bio u stagnaciji sve do 1985, kada tek počinje da raste.
• Ne vide se ni podaci o tome kako su razlike među republikama bivše Jugoslavije 1950. godine bile vrlo velike (Slovenija visoko, BiH najniže, a između njih, gotovo na jednakim razmacima Hrvatska (više) i Srbija niže. Ta razlika se potpuno istopila do sredine sedamdesetih godina.
• A onda, početkom osamdesetih dolazi do ponovnog odvajanja: Slovenija odlazi opet gore, Hrvatska i BiH su u znatno slabijem rastu, dok je Srbija u najmanjem rastu.

Zaključci? Pa, očigledno je da je socijalizam u Jugoslaviji trajao do Ustava iz 1974. godine. Posle je svako krenuo svojim putem, što je najviše odgovaralo Sloveniji, a najmanje Srbiji. Iliti, onaj prvi deo Memoranduma SANU -- onaj koji se bavi ekonomijom, a ne nacionalizmom i čiju je relevantnost uništio drugi deo -- stoji.

A evo sada i priče o nacionalizmu.

Emancipovanost žena je u još uvek patrijarhalnom svetu bitno merilo napretka društva. Ovi podaci nam daju dva bitna parametra po kojima možemo da merimo naprednost našeg društva u odnosu na druga po toj osnovi: Procenat učešća žena u radnoj snazi i broj dece po ženi.

U podatke o procentu žena u radnoj snazi sam namerno dodao još neke zemlje: Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Američke Države, Rusiju, Švedsku i Holandiju. Tekući podaci daju samo podatke za period od 1980. do 2005., pa ću pričati samo o njima (interesantni su i podaci od Drugog svetskog rata, ali više ne mogu da rekonstruišem šta je bilo u svim slučajevima, osim toga da je BiH napravila veliki napredak).

• U ovoj grupi zemalja žene su bile i ostale najemancipovanije u Rusiji sa 48% do 49%.
• Švedska je relativno stabilna u prostoru od 47% do 48%.
• Slovenija je, takođ, stabilna na oko 46%.
• SAD su prešle veliki put s 41% na 46%, ali i dalje su slabije od Slovenije, a slično je i sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
• Hrvatska je prešla put od 40% do 45%.
• Holandija čak od 37% do 44%.
• A Srbija? E, pa to je malo duža priča i za analizu tek posle drugog skupa podataka...

Podaci o broju dece po ženi ne postoje u ovim podacima za Srbiju, ali sam ih dobro upamtio.

• Srbija je od 1950. do 2004. godine (čini mi se da je to bila poslednja godina u prethodnim podacima) prešla put od 2,5 deteta po ženi do 1,76 (mislim da je poslednja cifra 6, mada nisam siguran) i uglavnom je bila u padu. Uglavnom. 1982. godine je nešto skočila, a tokom perioda od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih uglavnom je bila ravna. Otprilike, prešla je tek nešto veći put od Švedske.
• Slovenija i Hrvatska pokazuju nešto što bi se moglo nazvati normalnim putem emancipacije.
• Bosna i Hercegovina je prevalila najveći put i negde sedamdesetih godina stigla razvijenije republike i zemlje.
• U Rusiji se vidi stagnacija za vreme Brežnjeva i potom nagli pad prvo usled povećanja životnog standarda u prvih par godina perestrojke, a potom i usled naglog smanjenja tokom kraja osamdesetih i prve polovine devedesetih.
• A nijedna od pomenutih razvijenih zemalja bar deset godina ne teži emancipaciji žena, već, upravo obratno, broj dece po ženi je ili u stagnaciji ili u manje ili više vidnom rastu.

Ali, da se vratim na naša dešavanja...

• Srbiji raste broj dece po ženi 1982. godine, a godinu ranije opada procenat žena u radnoj snazi.
• Takođe, procenat žena radne snage opada i 1991. godine. (Koliko se sećam, tada nije bilo osetnijeg rasta u broju dece po ženi.)

1981. godina je bila poznata po demonstracijama Albanaca na Kosovu i rasta ksenofobije prema njima u ostatku Srbije. Ta ksenofobija od 1981. godine do danas nikad u Srbiji nije ni prestala. U Srbiji postoje dva politička stava prema Kosovu: (1) proterati sve Albance s Kosova i Kosovo ostaviti u Srbiji i (2) dati Albancima državu i ograditi Kosovo bodljikavom žicom. Procenat onih koji žele saživot s Albancima ili onih koji žele Albance za susede, kakvi su, uzmimo, Hrvati ili Mađari -- ravan je statističkoj grešci.

Dominatan oblik ksenofobije osamdesetih godina prema Albancima u Srbiji bio je izražen u strahu da će Albanci svojim natalitetom Srbe u Srbiji napraviti manjinom. 1981. i 1982. godina su upravo dokaz šta se time postiže: vraćanje u patrijarhalne odnose u kojima je osnovna funkcija žene da bude domaćica i majka. Isti ti retrogradni procesi su se dogodili i 1990. i 1991. godine, ali su ekonomska kriza (za razliku od kakve-takve ekonomske stabilnosti s početka osamdesetih) i ratna nesigurnost sprečile povećan broj dece.

A Zapad? Pa, to je poprilično očigledna priča: retrogradni procesi na Zapadu niti su novi, a, u zavisnosti od zemlje do zemlje traju između 15 i 20 godina. I nije ni čudo što upravo su glavni pobornici ksenofobnih zapadnih vrednosti u Srbiji upravo ksenofobi (da li prema "seljacima", Albancima, muslimanima, Hrvatima ili kome već), autoritarci i ostala bagra.